Poremećen je sistem vrednosti čitavog društva. Trebalo bi razgovarati sa roditeljima i ako žele, započeti terapiju. Važno je da razumemo zašto je neko počeo sa takvim ponašanjem. Često se tu radi o disfunkcionalnim porodicama, iz kojih deca ne mogu da usvoje ispravne obrasce ponašanja i sisteme vrednosti – kaže Nenad Stevanović, porodični terapeut i direktor Centra za prevenciju narkomanije.

“Dete nije dete, Igračka za strine i tete. Dete je dete, Da ga volite i razumete.”

Nikada nam neće biti jasno zašto je brka Ljubivoje Ršumović ovu pesmu ukoričio u zbirku dečjih pesama. Ovo je najozbiljnija poruka onima koji se osećaju, koji žele i ponašaju se kao da su odrasli. Lepo im je poručio: Negujte, slušajte, pazite i odgajajte svoju i našu decu, ali ne zbog sebe, komšije i tetke. Pazite ih i mazite kako bi iz njih jednoga data izrastao jedan Gete, “koji je nekada bio vrlo nemirno dete”. I nije to slučajno. Verovatno je u jednom trenutku shvatio da je to “odraslima” teško objašnjivo i zato je opet najozbiljniju poruku poslao deci kako bi od malih nogu shvatila gde je kvaka.

E samo, tu pesmu deci treba neko i da pročita.

Taj isti Ršumović od ljubavi i razumevanja prema deci nije odustao ni dan-danas, čak ni kada su oni pomalo odustali od njega i kada je na ovogodišnjem sajmu knjiga i medija kod tinejdžera i omladine veće interesovanje izazvala pojava starlete Tijane Ajfon. Međutim, ovo nije priča o pesnicima i starletama, makar ne samo o njima. Ovo je priča o našoj deci, koju svi, pa i sistem, prisvajaju dok su slatki, pametni i uspešni, i sve dok im ne okrene leđa kada to više i jesu i nisu…

Dece koja se buntovnički hvale sa onim što ne rade a želeli bi da rade, sa onim što rade a ne bi smeli i sa onim što žele da postanu – uvek je bilo i uvek će biti. To je deo svačijeg odrastanja, u većoj ili manjoj meri.

Sve je počelo kada su pojedini đaci osnovnih i srednjih škola osnovali Fejsbuk stranicu “Droga Srbije” na koju su kačili fotografije kako drže smotane džointe dok profesori drže čas, pored policijskih automobila i stanica, možda baš na putu od škole do kuće. Mediji su temu lansirali, zbog čega se među prvima oglasio ministar prosvete Mladen Šarčević, populistički, skandalozno, i iskreno se nadamo, nepromišljeno poručivši da decu koja se drogiraju treba izbaciti iz škola i poslati na lečenje, a roditelje najstrože finansijski kazniti?!

Ministar Šarčević, kao u filmu “Lajanje na zvezde”, očigledno navija za kozlić. Jer kako drugačije objasniti njegovu logiku da umesto droge, iz škole izbacuje decu i time ih ponovo vraća u začarani krug ulice i dilera

Istovremeno ministar policije Nebojša Stefanović je, preko tabloida, poručio da će policija hapsiti narko-dilere i sprečiti njihov pristup deci, dok je ministarka pravde Nela Kuburović osudila takvo ponašanje dece i najavila reakciju institucija.

– Pozdravljam inicijativu nadležnih organa da što pre ispitaju sve okolnosti ovakvih slučajeva, koji pred sve nas postavlja pitanje – prvo ponašanja i vaspitanja naše dece, a sa druge strane i kontrole korišćenja socijalnih mreža, ne samo od strane njihovih tvoraca, već i od strane njihovih roditelja – rekla je Kuburovićeva za “Kurir” i najavila da Ministarstvo pravde priprema nacrt novog zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica.

Međutim, na pitanje “Ekspresa” šta će biti konkretne odredbe novog zakona, dokle se stiglo sa nacrtom i kada bi mogao da bude završen, iz Ministarstva pravde nismo dobili nijedan konkretan odgovor. Citiramo ovaj polusuvisli:

– Cilj novog pravnog okvira za zaštitu maloletnih učinioca krivičnih dela je preciziranje važećih odredbi i veća efikasnost postupanja prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, ali i veća krivično-pravna zaštita maloletnih lica. Takođe, cilj je i efikasnija međusektorska saradnja svih nadležnih organa koji postupaju u krivičnim postupcima prema maloletnicima.

U poslednjih nekoliko godina prvi put sam se susreo sa mladima koji smatraju da je in drogirati se. Ranije su deca zazirala od takvog ponašanja, a sada su im to uzori, kaže Nenad Stevanović iz Centra za prevenciju narkomanije.

Dakle, dok ministar policije pompezno najavljuje da će u budućnosti činiti ono što je i do sada bio posao policije, Kuburovićeva svoju nemoć prikriva floskulama i indirektno kritikuje decu zbog ponašanja, roditelje zbog lošeg vaspitanja dece i Marka Zakerberga zbog lošeg vođenja društvenih mreža, socijalni radnici ćute, roditelji se zgražavaju i krive sistem i školstvo, a profesori najčešće sve gledaju iz prikrajka i pravdaju se da su im ruke potpuno vezane pred ljutitim roditeljima, čudnim zakonima i malim platama.

Za to vreme ministar Šarčević, kao u filmu “Lajanje na zvezde”, očigledno navija za kozlić. Jer kako drugačije objasniti logiku jednog ministra koji umesto droge, iz škole izbacuje decu i time ih ponovo vraća u začarani krug ulice i dilera?!

Tačerovski pristup maloletnoj deci vrlo lako može biti kontraproduktivan. Izopštavanje mladih iz društva nije put ka zaustavljanju narkomanije, već baš suprotno – vodi ka razvitku crnog tržišta i kriminala koji su na taj način jedini pobednici.

S druge strane, najave drakonskih kazni političara i ministara (koje se kao po pravilu nikada i ne realizuju) često mogu biti i rezultat burne reakcije javnosti, koja je podgrejana tabloidnim novinarstvom, žedna krvi. Tako se u poslednjih nekoliko godina, posebno nakon nekog monstruoznog zločina, sve češće javljaju zahtevi za uvođenje smrtne kazne. Možda baš zbog toga političari sve češće i pribegavaju oštrim izjavama ne bi li zadovoljili javnost i medije i izbegli naslove “Ministar ćuti”.

Na kraju krajeva, nije do kraja pošteno i fer očekivati od samo jednog ministra i jedne generacije da reše problem koji sistemski nije rešavan godinama.

Nenad Stevanović, porodični terapeut iz Centra za prevenciju narkomanije, ocenjuje da je najava ministra Šarčevića diskirminatorna i da njegov predlog ne bi rešio problem.

– Sve to treba uzeti sa rezervom, jer možda je u pitanju samo dečje hvalisanje. Prvo i osnovno pitanje je da li su deca zaista konzumirala narkotike. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prvi put sam se susreo sa mladima koji smatraju da je in drogirati se. Ranije su deca zazirala od takvog ponašanja, a sada su im to uzori. To sve govori o poremećenom sistemu vrednosti čitavog društva.

Roditelji često nisu svesni šta im deca rade, jer nemaju dovoljno vremena da im se posvete. Svi smatramo da su naša deca dobra i fina, pa da nema ni potrebe da se posebno edukuju o ovim stvarima, ali to je greška. Postoje i slučajevi gde su roditelji zavisnici ili problematičnog ponašanja, zato je važno da svi budu angažovani

Ukoliko se utvrdi da su deca koristila drogu, škola o tome treba da informiše porodicu i uključi Centar za socijalni rad. Škola nije u mogućnosti da decu kazni na ovaj način, niti bi to bilo produktivno. Trebalo bi razgovarati sa roditeljima i ako žele, započeti terapiju. Važno je da razumemo zašto je neko počeo sa takvim ponašanjem. Često se tu radi o disfunkcionalnim porodicama, iz kojih deca ne mogu da usvoje ispravne obrasce ponašanja i sisteme vrednosti. Imao sam slučaj dečaka od 13 godina koji pred majkom i bakom drži glavnu reč, a kad ode kod oca poslušan je i miran.

Deci je potrebno da znaju ko su autoriteti. Škola može mnogo da pomogne i edukuje đake o štetnosti psihoaktivnih supstanci, jer je prevencija ključna. Međutim, kod nas se sve to svede na entuzijazam pojedinačnih nastavnika, nema sistemskog rešenja – ističe Stevanović i dodaje da je država 2009. donela Strategiju o sprečavanju narkomanije, ali da je ona ostala mrtvo slovo na papiru.

– Nije donet čak ni akcioni plan, tako da se ništa nije radilo po tom pitanju. U rešavanje problema zavisnosti treba da se uključe i škola i centri za socijalni rad, kao i policija i pravosuđe. Roditelji često nisu svesni šta im deca rade, jer nemaju dovoljno vremena da im se posvete. Svi smatramo da su naša deca dobra i fina, pa da nema ni potrebe da se posebno edukuju o ovim stvarima, ali to je greška. Postoje i slučajevi gde su roditelji zavisnici ili problematičnog ponašanja, zato je važno da svi budu angažovani – napominje naš sagovornik.

Nije svaka tuča nasilje

Svojevrsni paradoks u kompletnoj situaciji je i činjenica da nakon niza tragičnih slučajeva većina škola u Srbiji nosi epitet “Škola bez nasilja”. To je naravno neophodno i nasilje u školama je potrebno iskoreniti. Međutim, nije ni svaka tuča vršnjačko nasilje, nije svaka jurnjava za devojčicama po školskim hodnicima seksualno uznemiravanje i nije svaki bunt maloletnička delinkvencija. Trebaju nam granice, a njih postavlja sistem.
Članica Saveta roditelja osnovne škole u Somboru i majka desetogodišnjeg dečaka Olja Maričić za “Ekspres” kaže da se na sastancima ovog tela u školi koju pohađa njen sin govori isključivo o vršnjačkom nasilju, ali ne i o idejama o prevenciji narkomanije i alkoholizma, pa čak ni uvođenju seksualnog obrazovanja.

– Poruka koju šalje ministar Šarčević je loša, jer detetu koje ima problem treba pomoći, a ne izmestiti ga iz normalnog okruženja i društva. Problem je što sve strane (roditelji, pedagozi, institucije) idu u ekstreme, međusobno se optužujući, kao da nismo svi na istom zadatku. Sistem je pun rupa, a novi zakon ima dosta propusta i loših odluka. Mislim da drastične novčane kazne nikoga neće naterati da odjednom vaspitava svoje dete, ako to ni do sada iz bilo kog razloga nije mogao, umeo ili hteo, kao što ne mislim da je normalno što je moguće problematično dete, po kazni, prebaciti u drugu školu bez dozvole ili saglasnosti roditelja. S druge strane, uz svu posvećenost i trudu, svaki roditelj kada pusti dete u školu i na ulicu može samo da se nada da je dovoljno sve što ga uči i da će to uroditi plodom. Problem je i što obrazovne ustanove ne razbijaju tabu teme, već ih samo guraju pod tepih. Toj praksi često pribegavaju i roditelji, da li iz neznanja ili što ni sami ne znamo kada je to dobar period decu suočiti sa teškim temama od kojih, iz najbolje namere, želimo da ih sačuvamo – kaže Maričićeva.

Izvor: Ekspres, Autorke: Vanja Marinović, Nataša Anđelković